Srednja škola je više ustanova koja te uči životu, a manje predmetima. Kako? Pa, ne radi ona to namerno, niti joj je to zadatak. Ne radi to uprava škole, niti osoblje. Ne radiš ni ti sam to. Pa, ko radi? Ljudi oko tebe. Počneš. Prvaci, svi slatki, mali, nasmejani i pomalo izgubljeni. Neki stvarno, u potpunosti, a neki, poput mačke bačene sa velike visine se odmah, od prvog dana, dočekaju na noge. A ti to ne shvataš. Okružen si svima-dobrima i lošima, neobojenima i premazanima svim mogućim bojama sunčevog spektra. E, oni su ti koji te uče, da ne veruješ-ne nikome, ali ne baš i svakome. I onda ti je potreban neko kome možeš da se isprazniš i ko će ti dati iskren savet. I ti njemu. I tako stičeš iskustvo. Prvo plačeš, jecaš. Onda samo plačeš. Posle se histerično smeješ. Dođe i trenutak kad ne osećaš ništa. E tada znaš da si prevaren, ali hej! I iskustan. Hvala, srednja školo!